Ima onih koji veruju da ljudi, jednom kad stupe u brak, moraju da se ponašaju tačno tako-i-tako (konkretna pravila variraju), inače brak neće valjati ili će „svet pričati o njima“. Ne ide to, da se krše pravila, ne kod ozbiljnih ljudi. Ovo jednostavno nije tačno.
Nekim ljudima jako prija da žive po pravilima (i opet, konkretna pravila variraju, zajedničko im je to da se uz njih precizno zna ko, šta, kad, kako), tako se osećaju sigurno i zaštićeno, i u toj meri uživaju u osećaju sigurnosti da im ne smeta ni dosada do koje vodi striktno pridržavanje pravila – i ta dosada im je deo sigurnosti. Ako su oba partnera takva i takav život im se dopada, to je sasvim u redu – žive život onako kako žele, nikome ne smetaju, i to je to.
Većina ljudi, međutim, nije sklona tome da živi po striktnim pravilima, bilo da ta pravila postoje zato da „svet ne bi ružno pričao o njima“, bilo da su to neka od onih „da bi brak uspeo, morate…“ pravila. Onda neki, u strahu od pravila za koja su čuli ili o kojima su nešto načuli („Videćeš ti kad se oženiš, tako-i-tako će da ti bude, tako to u braku ide“), beže od braka i od vezivanja. A drugi pak prihvataju „brak s pravilima“, jer bi radije i takav brak nego nikakav. I u braku ne budu baš srećni, ali, eto, tako se mora.
A u suštini, nikakva zacementirana pravila ne postoje. Postoje neke opšte smernice, kao što je ta da bi partneri trebalo da se međusobno vole i poštuju i brinu jedno o drugom, da bi o deci trebalo da brinu oba roditelja (pošto deca, valjda, imaju i majku i oca), i tome slično, ali striktna pravila zaista ne postoje. Svaki par je priča za sebe, i ono što se dopada jednom paru (na primer, da svake subote izađu u neki lep restorančić na romantičnu večeru) i pomaže im da održe bliskost i uživaju u zajedničkom životu nekom drugom paru moglo bi da deluje potpuno bezvezno, kao neki isforsiran ritual – njima se, recimo, mnogo više dopada da stvari budu u najvećoj meri spontane i neplanirane i da se ponašaju potpuno nekonvencinalno. A nekom trećem paru odgovaraće nešto treće.
Zato, bez straha od pravila i bez uverenja da nešto tako mora jer je to brak – brak definitivno ne treba da podseća na robiju, niti na zajednicu dva robota, a kasnije i robotića. Dobro je kad su u braku zadovoljene sve potrebe (emotivne, duhovne, fizičke…) i bračnih partnera i njihove dece, onoliko koliko je to izvodljivo, ali nekih „e, baš mora tačno tako-i-tako“ pravila nema. Uživajte!